tanoshii koto wo kangaeru

dvadeset prva a dete, drug a 'nedrug'

07/14/2009

ok, kako to da neko ko ima dvadeset i jednu godinu moze da se ponasa ko tako razmazeno i glupo derle. sve one nedovrsene izjave, pa "nista nista", pa onda oni zajedljivi komentari pa boze moj sta sam ja ikad ikome tako veliko zgresila pa mi se ovako vraca. pa bio mi je najbolji drug, ma i vise od toga, toliko sam mu verovala i bio mi je jako bitan. 

nisam nameravala da ovaj blog bude neki dnevnik o mom licnom zivotu, ali trenutno sam toliko ljuta i toliko razocarana i svasta nesto da ne znam ni sama sta da radim.

iskreno govoreci, umara me. imam neopisivu zelju da ga posaljem u tri lepe. a zao mi je, drug mi je, i dalje imam taj naivni osecaj da nije takav kakvim se predstavlja al i dalje imam isti takav nimalo naivni osecaj da je upravo takav. ne zelim da ne pricam s njim, ne zelim cak ni da se svadjam s njim al uzasno, uzasno, UZASNO sam umorna od njegovih ljubomornih, posesivnih gluposti. i povrh svega, i ne gotivim ga nesto narocito.

lepo je to sto je on samouveren al ono njegovo se granici sa arogancijom i umisljenoscu.

ma ne zelim da ga ogovaram, nisam takva, niti on zasluzuje to. samo sam, tuzna...razocarana...izneverena. kako to drugovi postaju tako tudji? kad ona uzbudjenost zbog same price s njim postane prevrtanje ociju na svaku drugu njegovu izjavu? kad nestane ona radost jer je on usetao u vas zivot i umesto nje pojavi se ona teska pospanost svaki put kad ga vidite? 

ja nisam osoba koja se lako i preterano veze. s 12 godina ostavila sam svo svoje drustvo i preselila se u drugu drzavu (iz banja luke u beograd). za 6 godina podstanarskog zivota u beogradu promenila sam 4 kuce, sve u drugim krajevima i uvek sam nekako ostavljala poznanike iza. prosle godine moji su kupili kucu u indjiji i sad sam tu. tako da nisam navikla da se vezujem. steta je da nemam neke prijatelje iz detinjstva koje mogu u svakom trenutku pozvati na kaficu i trac partiju nego mesec dana organizujem put u bosnu.

i sad se pitam, da li me on umara jer sam navikla da idem od drustva do drustva ili je to jer ne mogu da podnesem njegovu ljubomoru? da li sam razvila tu naviku da se brzo zasitim necim? ili sam mu jednostavno prebrzo dodelila status najboljeg druga?

on je jedina osoba zbog koje moram tri puta da merim sve sto kazem/uradim. trazim mu dozvolu za sve da on ne bi izvukao neki pogresan zakljucak. da li je to prijateljstvo ili obaveza? kazu mi ljudi da sam, inace, previse popustljiva i da ne treba da trpim nicije kratke zivce. kazu mi i da sam naivna. ali ne znam, verujem da svakome treba pruziti onoliko sansi koliko mislite da zasluzuju. problem je...pruzila sam mu vec tuce sansi vise nego sto zasluzuje. i pruzicu mu i sledecu. da li zarad nekog svog mira? ili iz naivnosti? ne znam, al ne dopustam da mi tek tako postane 'nedrug'.